Jeste li gledali Harija Potera, kad se u onom filmu prvi put pokrije plaštom koji ga čini nevidljivim? I time dodatno začini svoj ionako ne baš dosadan život u zamku Hogvorts? Ima li koga ko bar jednom nije poželeo da bude nevidljiv? Da može da zaviri u ispitna pitanja? Ili nečiju spavaću sobu? 😉
Dar nevidljivosti je neispunjena ljudska želja verovatno od pamtiveka. U stvari, kao i toliko puta u životu, nevidljivost se ne dešava onima koji maštaju o njoj, a postaje surova realnost onima koji je nikako ne žele. Čekaj, čekaj, pa ko ne želi da „bar malo“ bude nevidljiv?! Kompanije. 
Da li vas zanima koja tehnologija stoji iza miksera ili protočnog bojlera? Ili fotelje u dnevnoj sobi? Koliko vam je bitno da li praline pravi stotinu robota, ili ih pravi sedam bakica sa drvenim varjačama…? Mene zaista sve to ne zanima. Zanima me samo da što povoljnije dobijem što kvalitetniji proizvod, koji će mi na najbolji mogući način ispuniti neku želju. Npr. želju za ukusnim slatkim zalogajem ili želju za kratkom prijatnom dremkom posle ručka. Ja ne kupujem mikser i bojler, već sitno seckanu šargarepu i toplu vodu…
Ja ne kupujem burgiju, već rupu na zidu. Burgija je tu samo sredstvo koje treba da mi omogući što efikasnije ispunjenje želje – da imam tu rupu, baš tamo gde mi treba. Da mogu da kupim rupu, nikad ne bih kupovao burgiju. A kad već moram da je kupim, mene ne zanima od čega je ona napravljena i kako, već me zanima priča o rupi.
A šta rade kompanije? Zaokupljene nekim svojim tehnologijama i svojim mogućnostima koje im te tehnologije pružaju, kompanije zaboravljaju svoje kupce, njihove želje i ono što bi njima te tehnologije mogle da priušte. Zaokupljene sobom, kompanije zaboravljaju na svoje korisnike. Umesto da kreiraju rešenja, kompanije kreiraju proizvode. I to proizvode po kojima su neprepoznatljive, jer u njih ugrađuju tehnologiju, umesto da ugrađuju emocije. Umesto da (fokusirane na korisnike) pričaju svoju priču, kompanije (fokusirane na tehnologiju) pričaju opštu priču. I niko ih ne vidi. Jer ljudi kupuju priče, ne tehnologije.
I te priče treba da zađu u sam razlog postojanja kompanije, da se zagledaju u suštinu kompanijskog biznisa, da nađu to nešto po čemu je njihov proizvod poseban i da ga predstave onakvim kakav jeste, ali drugačijim od bilo kog drugog.
Tako nastaju dobre priče. To kupci žele. I da vide i da kupe.
Znate li vi neku nevidljivu kompaniju? Kako bi je opisali? 😉
Lep tekstić. Meni baš legao posle svađe sa komšilukom. Da mi je jedan takav ogrtač sad…
[…] This post was mentioned on Twitter by NeverMind and Aleksandar Miletic, Vera Mladjan. Vera Mladjan said: RT @Pedya Nevidljivost http://pedya.rs/?p=1463 [blog post] #PedyaBlog […]
Nevidljive kompanije za koje znam, a zapravo ne znam dovoljno, baš kao i mnooogo nas, više mi ostavljaju utisak organizacija koje i nemaju neku želju da obelodane svoje poslove.
Pitanje koje me interesuje je upravo to: kako uspevaju da, nevidljive, profitiraju tako dobro*? 🙂
Šta li to rade, proizvode, prodaju, kakve usluge pružaju – a nevidljive su? Hm..
Sve mi se čini da ti misliš na one koje to čine s (vrlo svesnom) namerom, a ja pričam o onim kompanijama koje to čine nesvesno, na uštrb svoje koristi… 😉 O onim koje misle da su najsjajnija zvezda na nebu, a ne shvataju da su se prekrili plaštom nevidljivosti…
Po meni lično i onome što sam mogla videti, mnoge “nevidljive” firme još žive u nekom prošlom vremenu. Još uvek misle da im konkurencija ne može mnogo nauditi i da je dovoljan sam proizvod, pa čak za njih mogu reći da ne ulažu previše ni u tehnologiju. Još uvek ne svataju da se treba boriti za svakog kupca i na koji način se to mora raditi. Njihov “mali brodić” nestati će s’ horizonta brzo zaogrnut tim plaštom nevidljivosti.
Hahaha, izgleda bas da razmisljamo o istim stvarima u isto vrijeme, i na vrlo slican nacin 🙂
Da bas, mnogo kompanija uopste ne konta poentu. Posebno mnogo domacih ima problema sa tim, pa zaostaju za globalnom konkurencijom. I sto je najgore nece da uce nista, da unaprijede nesto. Jok, uvijek misle da su najpametniji i da sve znaju.
Odlično rečeno! 🙂 Thumbs up!
Bila sam ljubomorna na taj Harry-jev plast. A (nekim) kompanijama bi dobro bilo da ga imaju pa da odu i procunjaju kako to uspesna konkurencija radi.
Mada kad bolje razmislim, u ovo doba interneta, nevidljivi plast im nije neophodan, sve se da naci, procitati, nauciti. Samo ko hoce.
Kod nekih autora sam naišao na mišljenje da proizvod/brand/kompanija u stvari ne postoji, ako se ne zna za njega, uprkos opštoj prihvaćenosti ovakvog stava u praksi nailazimo na stav menadžera da prvo treba napraviti posao pa onda razmišljati o marketingu. ??? Kako misle da postignu uspeh bez strategije marketinga nije mi nikada do kraja bilo najjasnije, ali je jasno da je svaki pokušaj posmatranja poslovanja bez marketing strategije osuđen na propast. Problem troškovi/investicije je veštački i potenciraju ga zaposleni u računovodstvu i menadžeri finansija, marketing je investicija i onoliko je dobra koliko su dobri ljudi koji upravljaju marketing strategijom. Takođe u kompanijama postoji i veštački sukob odeljenja prodaje i odeljenja marketinga koji je nastao lošim organizacionim rešenjem da su to dva odvojena sektora, dok je praksa, a i teorija pokazala da je prodaja samo jedan deo tržišne aktivnosti preduzeća tj marketinga. Ovi i mnogi drugi pogrešni stavovi u stvarnosti vode ka marketing miopiji i nevidljivosti kompanija. O svemu ovome treba dobro promisliti, a ovaj post i ovaj blog su odličan “marketplace” za ćaskanje na ovu temu. 🙂
Mislim da postoji jednostavan odgovor na tvoje poprilično kompleksno pitanje – marketing je nastao od reči “tržište” (market) i gde nema realnog tržišta, nema ni realne potrebe za marketingom. U okruženju dogovorne i “burazer” ekonomije nije nerealan stav “da prvo treba napraviti posao pa onda razmišljati o marketingu”, jer marketing, u takvim situacijama, nije strateška, vodeća funkcija kompanije, već “dodatak na skupoću” – po logici “kad svi imaju neki marketing, ajd’ i ja ću”… Po istoj logici po kojoj je otvoren nalog na Facebook-u isto što i strategija nastupa na društvenim mrežama…
Sve dok u praksi prolaze kompanije kojima marketing ne treba (iz gore navedenih razloga), živeće u pogrešnom ubeđenju i sve ostale kompanije, kojima marketing zaista treba. No, vremena se menjaju, pa će se i takvi stavovi (valjda) u većoj meri pomerati k nečemu što je (daleeeeeko razvijeniji) zapad odavno utvrdio i postavio kao pravilo poslovanja svake normalne kompanije na tržištu.
Mislim da je za problem “troškovi/investicije” korisno pročitati moj prethodni post i videti kako to radi jedna Toshiba, u kojoj je marketinški budžet investicija, a ne trošak. Zašto je to bitno? Zato što se troškovi seku, a investicije preusmeravaju! Tako razmišlja jedna velika i uspešna kompanija.
Što se sukoba sektora tiče, mislim da je tu definitivno problem u top menadžmentu. Koliko god da su marketing, PR, prodaja i npr. korisnički servis slični ili različiti, njihov cilj je isti – zadovoljan korisnik. Ne bih ja njih spajao, niti jedan “podvlačio” pod drugi, već ih “oslonio” jedan na drugi, objedinio informacije kojima barataju, usmerio ih ka zajedničkom cilju i među njima stvorio sinergiju, umesto nepotrebnu svađu i surevnjivost. Svaka od tih poslovnih funkcija ima svoje ciljeve, zadatke i specifičnosti, ali vrlo često “od drveća ne vidi šumu”, pa razmišlja “sitno šićardžijski” umesto da se udruži sa ostalima, na svoju i korist svoje kompanije…
Mudro zboriš 😀
Ovo što je Dragan rekao je zanimljiv ugao: neki kao da NAMERNO rade ono “što ne treba”. Pre desetak godina sam zaista upoznao čoveka koji se planski “povukao” iz javnosti jer mu je neka njegova “matematika” rekla da je od ulaganja u marketing dobio više bede (reketaši, humanitarci, inspekcije…) – nego koristi. Zvučaće kao politički marketing (a ko me poznaje, zna da mi je to poslednje na pameti) ako kažem da je ista osoba u poslednje vreme počela da se “vraća u igru”. Naravno – mogu da budu po sredi vrlo kontradiktorni rezoni…
Ali moram i da dodatno “zakomplikujem” – priča oko rupe u zidu, tj tehnologije, odnosno vizije šta je to što zaista privlači kupca. OZBILJNA analiza je upravo ona koja može da demantuje svaku predpostavku, pa sam siguran da bi nekoj takvoj analizi npr ispalo da 63,5% ljudi kupuju ručni električni alat kao kompenzaciju za nezadovoljstvo sopstvenim položajem u braku.
Motivi su čudo!
Da budem sasvim eksplicitan, pominjući „nevidljive uspešne kompanije“ ja sam prvenstveno mislio na „tajkunske imperije“. Dakle, jednu ili više kompanije koje su najednom, kao kad upalimo sijalicu, postale deo naše svakodnevice, a da uopšte ne znamo kako su nastale, razvijale se, stvarale ime..ništa. Samo znamo da „tamo neko“ ima veoma mnogo veoma vidljivih uspešnih „podimperija“.
Njima, rekao bih, ne trebaju ni tržište ni marketing, pre će biti da ne mogu bez „camore“, dobro zatvorene sobe unutar koje se donose važne odluke.
Miodrag je pomenuo nešto što me zanima kao fenomen – motive za kupovinu (može sigurno i proizvodnju, prodaju, iznajmljivanje, dakle ma koju delatnost koja donosi zaradu).
I ja sam siguran da nesvesno obmanjuju i sebe i druge – volim da slušam prijatelje (ili bilo kog) kad mi objašnjavaju razloge zašto su nešto kupili, posebno kad je malo ili malo više skuplja roba u pitanju. Neverovatno je kako često veoma lako možemo uočiti da racionalizuju to svoje ponašanje, da pokušavaju svoju odluku pametno da obrazlože. A „iz aviona“ se vidi da im, npr, laptop od 1200 evra zaista uopšte nije potreban. 🙂 No, već sam otišao u off topic, (a dobar post kao ovaj inspiriše na mnogo načina), pa stajem! 🙂
Da budem sasvim eksplicitan, 😉 i ja sam mislio da ti misliš baš na te kompanije (koje su nevidljive s (vrlo svesnom) namerom). A što se motiva za kupovinu tiče, nije tajna da emocija kupuje, a racio posle (manje ili više uspešno) obrazlaže postupak… 😉
[…] Šta žele kupci? Svaka kompanija bi se trebala zapitati. Dosta Nevidljivost kupac želi da vidi i kupi. CITAT: ……Ja ne kupujem burgiju, već rupu na zidu. Burgija […]
[…] sam pisao o nevidljivim kompanijama, nisam mislio na one koje to čine svesno, s namerom. Na one kojih nema […]