Nekad davno, preko sedam gora i sedam mora, preko sedam brda i sedam dolina, iza sedam gradova i sedam sela, sedam šuma i sedam jezera… živela je jedna aždaja… I jednog dana izađe aždaja ispred kuće, pogleda oko sebe, prekrsti se i reče: „J*bo te, gde ja živim…?!?“
Ma ne, ne, ne… ponela me priča… Nisam to mislio… Čekaj, idemo ispočetka.
Nekad davno, po svim tim brdima i dolinama, i preko sedam gora, ali i mnogo bliže, živeli su ljudi u malim zajednicama. I pekari su pekli hleb za svoje komšije, obućari pravili obuću za svoje komšije, stolari pravili nameštaj za te iste, svoje komšije. Svi su živeli zajedno. I kad bi pekar prepekao hleb, ili stolar napravio jednu nogu kraću, njih nisu popreko gledali njihovi korisnici i potrošači – njih su popreko gledale njihove komšije. One iste s kojima sutra treba da odigraju partiju karata u obližnjem bircuzu. E, to je bilo nešto drugo, i ta činjenica, da su korisnici njihovih usluga i potrošači njihove robe bili i njihove komšije, održavala ih je „na pravom putu“. Biti dobar majstor, bilo je pitanje časti.
A onda su se vremena promenila i kupci su počeli da kupuju robu proizvedenu na drugom kraju sveta. Proizvođačima je postalo potpuno svejedno ko nosi cipele, ili ko vozi automobil, ili ko jede hleb koji su oni napravili. Ti korisnici i potrošači nisu više imali lica i imena.
Sada se stvari opet menjaju. Svet je postao (mala) globalna zajednica. Ako neki proizvođač zezne stvar, tog trenutka će mu nezadovoljni komšija s druge strane sveta skresati u brk svoje mišljenje putem Twittera, bloga, ili već neke društvene mreže po izboru. I to će videti druge komšije s raznih strana sveta i krenuće priča. A nemarni proizvođač će jasno osetiti kako ga svi oni popreko gledaju. A Boga mi i pričaju. I to ne lepe stvari. I zato njemu više nije svejedno ko nosi, vozi ili jede njegovih ruku delo. Bitno mu je da ga taj neko milo gleda i lepo priča o njemu. I nosi, vozi ili jede baš ono što je on napravio.
I tako su korisnici opet dobili svoja lica (avatars) i svoja imena (usernames). I priča se vratila na početak… 😉 Ne, ne, ne toliko na početak – aždaja nije ni trebalo da bude tamo…
(Hvala Copyblogger-u na temi i ideji)
Isto i ja tako, kao ova tvoja aždaja, svaki dan kad ustanem, “pogledam oko sebe, prekrstim se i kažem: „J*bo te, gde ja živim…?!?“ 😀
No, i mene raduje činjenica da smo, što rekla ona dečija pesmica “zajedno i lepši i jači” 😉
Odličan post Pedya 🙂
Hvala, hvala 🙂
Drago mi je da ti se sviđa… 🙂
Dosla Azdaja u posetu i procitao odlican post.
Hvala na poseti i lepim rečima 🙂
Dobrodošao na blog.
[…] Samo vas gledamo…. CITAT: ……Sada se stvari opet menjaju. Svet je postao (mala) globalna zajednica. Ako neki proizvođač zezne stvar, tog trenutka će mu nezadovoljni komšija s druge strane sveta skresati u brk svoje mišljenje putem Twittera, bloga, ili već neke društvene mreže po izboru. I to će videti druge komšije s raznih strana sveta i krenuće priča. A nemarni proizvođač će jasno osetiti kako ga svi oni popreko gledaju. A Boga mi i pričaju. I to ne lepe stvari. I zato njemu više nije svejedno ko nosi, vozi ili jede njegovih ruku delo. Bitno mu je da ga taj neko milo gleda i lepo priča o njemu. I nosi, vozi ili jede baš ono što je on napravio…… […]