Ma čekaj, štafeta ili trka s preponama?!? Ne može i jedno i drugo. Gde to ima…?
Kod blogera. Kod njih ima svega, pa i toga. 🙂
Pisanje teksta je kao štafetna trka – naslov predaje štafetu prvom pasusu, prvi pasus drugom pasusu, drugi pasus predaje trećem… A ako se bilo ko od njih „saplete“, trka je u tom trenutku završena – tekst će ostati nepročitan, bez obzira na to koliko je naslov dobro „startovao“.
A opet, mnogi svetski blogeri tvrde da treba pisati u stilu „obrnute piramide“. Kažu da prvo treba napisati najbitniju stvar i odmah zgrabiti pažnju (jer čitalac nema mnogo vremena), a ne „graditi tenziju“ – dok se zaplet zapetlja, pa dok kulminira, pa dok se raspetlja i priča stigne do svoje poente – čitalac je već odsurfovao na 7. sajt odatle i čita neku pravilno postavljenu „obrnutu piramidu“.
Hmm… Pa ako je prvi pasus već izneo „glavno jelo“, šta onda tu radi drugi pasus? Obogaćuje. Prvi je na sto izneo šniclu, ali šta je šnicla bez preliva, krompirića, salate…? Zato je tu drugi pasus, pa treći, pa… Štafeta nije neizvesnost „šta će da se desi“, već objašnjenje „kako je do toga došlo, zašto se desilo, gde, kad…“.
Dobro, dobro, analogija sa štafetom je jasna, ali gde su tu prepone?
U svakoj božjoj rečenici, od naslova do poslednjeg pasusa, kroz svaki „blok“ piramide kako god da je postaviš. Ako ne paziš, možeš da se sapleteš ne na svakoj reči, već na svakom slovu…
Bratee, pa to baš komplikovano zvuči… Što bi se onda neko time bavio i to još iz zadovoljstva?!? Kakvo je to zadovoljstvo? Veeeliko 😀 Kad stigneš na cilj, pa pogledaš odozdo s vrha piramide, a ono misao samo klizi… i stiže na cilj. Nije to nikakav mazohizam, već želja da se nešto uradi, pa da se okrene i pomisli „Hej, pa ja uspeo!“. Uprkos preponama… 😉
Meni ova priča ima dosta smisla kao što onomad i pričasmo. Mnogo bih više voleo da vidim odmah srž texta i da potom vidim kako je autor došao do nje, nego da potrošim par minuta moga vremena da dođem do kraja članka i… ne naučim ništa novo…
Tako da mi se ova obrnuta piramida veoma dopada i vrlo se radujem tvom narednom članku 🙂
Hvala, hvala 🙂 Nije uvek lako spojiti teoriju i praksu, ali se treba potruditi, ako ta teorija nudi neke dobre praktične ideje. 🙂
Sličan pristup se preporučuje i kod prezentacija (odmah “u srž”), ali o tome nekom drugom prilikom…
Pravo da ti kažem, pojma nemam. Pišem kako mi dune, nekad ovako, nekad onako. Volim da čitam postove koji “teku”, lako kao voda. 🙂
To je svakako cilj, da se nigde ne “sapletu” 😉
Bas tako pedya!Obrnuta piramida je postulat pisanog novinarstva, naziv za tehniku pisanja pre svega vesti, da bi bili sigurni da ce citalac vec u prvom pasusu dobiti odgovore na cuvenih 5+1 W.
kao takva, zgodna je i upotrebljiva i u drugim formama pisane reci, a kao sto vidimo i u blogovima. In medias res, u glavu, centar, kako god 🙂
Evo zanimljivog linka, mozda nekom pomogne 🙂
http://www.media.ba/mcsonline/bs/tekst/vest-je-jasan-i-potpuni-odgovor-na-pitanje-sta-se-dogodilo
Nešto što nedostaje blogu (a sastavni je deo novinarstva) je subordinacija stručnosti i iskustva. Nema ničeg težeg što se može desiti usijanoj glavi zaljubljenoj u lepotu sopstvenih misli i reči (boju svoga glasa) – od nemilosrdne “seče” nekog urednika. I ničeg korisnijeg! Ponekad nešto od toga stigne kroz prijateljsku kritiku (preko komentara), ili kroz ovakve tekstove. Obično premalo i prekasno. Ali demokratija (uvek) ima svoju cenu…
teza o izjednacavanju blogova i pisanog novinarstva, meni ne pije vodu, pogotovo sto sam sada “s obe strane”. Bas me zanimaju agrumenti, moracu da se posvetim malo toj temi.
Mozda u delu poruke moze da se nadje slicnost, ali je tehnika, alati, pa i medij jaaako razlicit.
@Miodrag Ristic, upravo 🙂 nema nista bolje za novinara pocetnika od urednika koji vest koju si pisao pola dana, pocepa i kaze: ajd sad ponovo 🙂
Čini mi se da niko nije ni stavio znak jednakosti između blogera i novinara, ali nekih sličnosti ima i neki “zakoni” važe i “tamo” i “ovamo”. S tim što su čvršća pravila u novinarstvu (a pogotovu npr. u direktnom marketingu, gde je tekst takođe osnovno komunikaciono sredstvo), nego u pisanju blogova, jer se blogovi pišu iz najrazličitijih pobuda i sa najrazličitijim ciljevima (ako ih uopšte i ima), pa je teško definisati nekakva stroga pravila. Međutim, ako se blog ne piše “za sebe”, nego “da se čita”, onda nije loše voditi računa o naslovu, podnaslovima, veličini pasusa, dužini teksta, rasporedu informacija itd. Na iskusnije blogere treba gledati kao na “autsorsovane urednike” 🙂 i poslušati “tu i tamo” poneki savet… To ne može da odmogne, a može (mnogo) da pomogne 😉
Slazem se s tobom Pedya, ovo je vrlo zanimljiva tema i tvoj post je vrlo koristan, ali se on tice tehnike rada i elementarne pismenosti, bez obzira da li je upraznjavas pisuci mail rodjaku, blog post ili novinski clanak(gde si i jedino u profesionalnoj obavezi da takva pravila poznajes i da ih se pridrzavas).
Ali sam primetila da se u poslednje vreme malo malo pa pominju blogeri kao novinari, u kritikama klasicnih medija izjednacava se pojam novinar s pojmom pisane stampe kao takve, pominje se i gradjansko novinarstvo… Moram priznati da me sve te ideje pomalo zbunjuju i da bih volela da mi neko ko zastupa tezu da blogeri jesu u neku ruku novinari nabroji sva argumenta za to. Mislim da bi to bila zanimljiva diskusija…
Hmm… pa nije baš reč o elementarnoj pismenosti. Kad pišeš mail rođaku baš i nije mnogo bitno kakav ti je naslov, koliko je mail dug, ima li strukturu itd. isl. Možeš čak da praviš i pravopisne greške a da ti rođak ne zameri (ako ih primeti 😉 ). Kad pišeš poslovni mail, situacija se drastično menja, a kad pišeš prodajni mail, onda su svi gorepomenuti elementi (naslov, podnaslov, raspored informacija…) izuzetno bitni.
Po meni, blogeri nisu po definiciji novinari, ali neki jesu u takvoj poziciji – ako ih zvanična press clipping služba prati (što je kod nas već počelo da se dešava), onda oni imaju neke obaveze i odgovornosti novinara. No, mislim da je Miloje mnogo pozvaniji i stručniji da kaže svoje mišljenje o tome, a ja bih ga rado video ovde 🙂
Ja bih pitanje odgovornosti posmatrao pod malo drugačijim uglom: Sa jedne strane pitanje pismenosti je problematično bar u smislu da su blogovi često slobodni do nivoa govornog jezika (ali naravno postoje i tv i radio novinarstvo).
Sa druge strane, osim onih “fizioloških” blogova, većina želi da emituje neku (makar i sasvim ličnu) poruku. Bez obzira na cilj i metu poruke “emitovanje” se uvek odvija po nekim pravilima. Možete ih poznavati ili ne, možete imati “dar od boga”, intuiciju, ili iskustvo u nekoj drugoj vrsti komunikacije… To ništa ne menja, pravila ili rade za vas ili protiv vas.
U engleskom jeziku “umetnik” i “zanatlija” su reči istog korena i razlikuju se samo u par slova. Blogovi ruše mnoge barijere i oslobadjaju ogromnu kreativnu energiju, ali da bi dostigli neki viši nivo moraju prvo da savladaju osnove “zanata”.
Ne mož´ biti tačnije… 😉
Promakao mi je zaključak:
Dobri blogeri su definitivno u rangu dobrih kolumnista zato što:
1. imaju šta da kažu
2. imaju “personaliti”
3. znanju kako da “upakuju” svoje stavove
4. imaju publiku
5. barataju sa emocijama
6. pokreću prave teme
7. stavove zasnivaju na činjenicama
(sad mi je ponestalo ideja ali siguran sam da će se već naći neko da nastavi dalje…)
[…] Štafeta s preponama CITAT: ……..Bratee, pa to baš komplikovano zvuči… Što bi se onda neko time bavio i to još iz zadovoljstva?!? Kakvo je to zadovoljstvo? Veeeliko Kad stigneš na cilj, pa pogledaš odozdo s vrha piramide, a ono misao samo klizi… i stiže na cilj. Nije to nikakav mazohizam, već želja da se nešto uradi, pa da se okrene i pomisli „Hej, pa ja uspeo!“. Uprkos preponama… …. […]