Nedavno se (ponovo) povela priča o brendiranju Srbije. Krenulo je sve od blogera i uticaja, pa stiglo do profesora Wilcoxa i imidža naše zemlje. Sve u istom danu. I postavilo se pitanje imamo li mi šta da brendiramo. Profesor smatra da “…pozicioniranje zemlje nije predmet brenda/brendiranja već ukupnog ekonomskog razvoja…“. Ja ne mislim da je baš tako. Kakve veze ima „kamilja plaža“ i ekonomski razvoj Turske? Ima, ali u obrnutom smeru – nije razvoj doveo do plaže, već plaža do razvoja. I ta “kamilja” i „kornjačina“ i sa „Kleopatrinim kupatilom“… Turska se borila za svoj ekonomski razvoj i tako što je pričala priče. Lepo osmišljene, interesantne, pitke priče. I pričala tako da je svi čuju.
A šta mi radimo u Srbiji? Čak i kad se priča sama stvori, mi učinimo sve da ona nestane! Da li je Troja u Srbiji? Pa, nije, ali šta bi nam falilo da se pravimo kao da jeste? No, ta je priča završena a da nije skoro ni počela. Imamo li mi materijala za neke nove, zanimljive priče? Dobro, nemamo more, ali imamo potoke, reke, jezera, banje… Nemamo Kleopatru, ali imamo desetak rimskih imperatora koji su rođeni ovde. Zar se niko od njih nikad nije ovde negde okupao? Car Dušan i Rastko Nemanjić nisu nikom zanimljivi? Mogli bi da budu. Nećemo stalno o istoriji? Dobro. Treba pričati o budućnosti. Ali joj dati i malo istorijske podloge. 😉 Treba svetu reći i nešto o nama od pre 500, 600, 700 godina. Što da ne? Da se vidi da smo deo sveta i Evrope po prirodi stvari, da se nismo juče ovakvi rodili, već su neka istorijska dešavanja doprinela da budemo to što jesmo.
Više nemamo imperatore, ali i dalje imamo vrhunske sportiste i umetnike, a i naučnike, čak poznatije „tamo“ nego ovde. Imamo prirodne lepote, dobru muziku, zanimljiva i ukusna jela, umemo glasno da se smejemo… Koliko je priča o tome ispričano? Kako te priče plasirati? Imam predlog – uz pomoć društvenih mreža. Nemamo para za velike strategije i skupe spotove, nemamo para za svetske medije, ali možemo sebi priuštiti jedan blog. Korporativni blog kompanije Srbija. I na njemu pričati lepe i zanimljive priče – graditi kredibilitet „kompanije“, predstaviti se u najboljem svetlu… Za to ne treba mnogo para, samo puno vremena i truda. Treba naći poznavaoce različitih oblasti, koji umeju da pričaju lepe priče. I pričati, o svemu što je lepo u Srbiji.
Da li je to brendiranje Srbije? Po meni jeste. Jer, percepcija je realnost.
Video sam u Las Vegasu Paris, Veneciju, Egipat i jos mnogo drugih kultura na malom prostoru.
To nije prica, to je stvarnost koja prica. Ostalo je na nama da gradimo i nadogradjujemo, stavljamo zareze i nikada tacku. Kraj ne postoji…
Pedja, dok sam čitao post prošlo mi je kroz glavu osnovno pravilo u prodaji koje kaže: Nemoj isticati osobine proizvoda koje su tebi bitne, već one koje su kupcu bitne.
Mislim da pravimo grešku, jer konstantno prodajemo ono što je nama najbitnije (a to je srpska istorija), a manje brinemo o interesovanjima turista. Ne kažem da treba preskočiti ove time, ali ne može se naša ponuda zasnivati samo na tome (Opet sam se setio promo spota sa manastirima).
Ako bi postojala tura tokom koje se obilaze spomenici iz komunističkog vremena, i ako bi se pritom posetio i jedan zatvor, eto hit ponude. Mogu se obilaziti mesta na kojima su snimani partizanski filmovi, itd.
(U Njujorku možete posetiti zgradu u kojoj je tokom studija živeo James Din…)
Blog nisam zamislio kao “turistički vodič”, već kao “korporativni blog”, ali se apsolutno slažem – treba pričati o onom što zanima druge, a ne nas. Zato sam i naveo “prirodne lepote, dobru muziku, zanimljiva i ukusna jela…”. Rekao sam “Treba pričati o budućnosti. Ali joj dati i malo istorijske podloge.” Ta “istorijska podloga” može samo da pojasni neke stvari, ako koga interesuje. Nije to udarna tema.
Moja ideja je kreiranje bloga sa pričama u okviru različitih tema. Brzo će se pokazati šta je posetiocima zanimljivo, a šta ne. Onda te interesantne teme treba “pojačati”, a neke manje interesantne “gurnuti u stranu”. Internet je zato sjajan, jer omogućava detaljnu analizu i brzu reakciju 🙂
Naravno, treba prvo osmisliti šta želimo da postignemo, kakvu poruku o Srbiji da prenesemo, ali pri samom ređanju priča mislim da možemo biti fleksibilni…
Lov na Ratka?
Ne bih da budem destruktivan, ali nedavno sam razgovarao sa nekim Austrijancima koji su se OPRAŠTALI sa rodbinom kad su dobili nalog od firme da godinu dana provedu u Srbiji. Znate ono: uplakane majke, preklinjanje na kolenima, i tako to… Percepcija je čudo! Jedan klijent mi je pričao da letos neki Švajcarci (čiju franšizu je kupio), nisu smeli da izadju iz hotela (Moskva) da sednu u baštu…
Ali naravno, to je samo polazna tačka (u pričanju priča)…
To je sjajna tema za blog – intervjuisati te (preživele 😉 ) Austrijance i okačiti klip. Neke sledeće Švajcarce izvesti iz hotela i popričati i sa njima pred kamerom. Naravno, u bašti… 😉
Ima stranaca koji već dugo žive ovde i ništa im ne fali. Naprotiv. Bilo bi sjajno da se na blogu i njihova reč čuje, da ne bude kako “Ciganin hvali svoga konja”…
Nećeš verovati, ali imam jednog HOLANDJANINA (!) i to ni manje ni više nego – SPSKOG ZETA. Posebnu “draž” njegovoj priči moglo bi da da činjenica da njegova supruga već par godina ne može da dobije Holandsku vizu.
Nije baš neki PR (za Holandiju), ali oni izgleda ne haju mnogo za to “brendiranje”.
Mi sami sebe vidimo na stotinu načina, često potpuno suprotstavljenih – ne čudi me zato što ne znamo tačno šta je to što bi činilo “dušu i telo” brenda Srbija.
Da li postoje ozbiljne analize i anketiranja stranaca na temu percepcije Srbije. Bez tog podatka teško je početi.
Jer, kao što smo pročitali, trebalo bi da nudimo kupcu ono što on želi, a ne ono što mi mislimo da traži.
🙂
Great (and quite interesting blog post). Keep up the good job.
Secam se prica o brendiranju Srbije jos od 2001, tu i tamo se te price ponovo aktueliziraju na neki nacin, uradi ponesto na tu temu ali opet i to nekako traljavo i sa slabim efektom – (mislim, with all due respect, ali koga ce zainteresovati emitovanje reklame sa livadama i manastirima na CNNu… da ne spominjem ona pompezno najavljivana virtuelna Srbija u Second Life-u, sta sa tim bi, zna li ko btw?)
Sto se utisaka stranaca tice… sta znam, cula sam i ovakve i onakve, koliko ljudi toliko cudi… mada vecina onih koji su kod nas svojevremeno dolazili u BG sto privatno sto poslovno je uglavnom uzivala, i rado su se vracali. Doduse akcenat je uglavnom uvek bio na dobroj hrani, vecernjim izlascima i zgodnim curama …lol
Korporativni blog Srbije? Zanimljivo, ako postoje adekvatni nacini da se isti plasira onima kojima je namenjen…opet, bez zelje da bilo koga uvredim, ali vecina stranaca nema pojma ni gde je ni sta je Srbija (bar po ovim mojim Amerikama), motivisati ih da citaju bilo sta o Srbiji bilo bi u najmanju ruku “tricky” …:)
Ja nisam ni rekao da je to lako. Nije lako ni kreirati takav blog, a kamoli dovesti strance na njega. Međutim, ta ideja mi se čini izvodljiva, za razliku od nekih drugih.
Na stranim kanalima sam video i reklame za Crnu Goru, Rumuniju, Kipar itd. i sve se one “vrte” oko nekakvih pejsaža, istorijskih spomenika isl. Svako hvali ono što ima. Ne kažem da treba da hvalimo samo “livade i manastire”, jer i ne mislim da je to jedino vredno u Srbiji, ali i to što imamo ne umemo da iskoristimo kao podlogu za neke lepe, šarmantne priče. Čini mi se da stranci koji ovde provedu neko vreme mnogo lepše pričaju o Srbiji nego mi sami (valjda je to što je njima zanimljivo nama obično i svakodnevno, ne umemo da se vidimo njihovim očima).
I nisu samo dobra hrana i večernji izlasci ono što privlači strance. Na blogu Karla Haudbourga postoje divne priče koje govore i o našim ljudima, našoj prirodi, našim običajima, našim iskopinama iz rimskog doba itd. Ako je njima to interesantno, pa pričajmo o tome…
[…] Nedavno sam naišao na dobru ideju Korporativni blog Srbija(Pedya). […]
[…] dana napisao sam post „Da li Srbija ima klempave uši?“. Nije to bio prvi takav tekst. Nije ni drugi. Ali tek je ovaj svima, nekako, legao. Nikad toliko ljudi nije bilo na mom blogu i nikad nisam imao […]