U online makrosvetu današnjice dominantan je mikrosadržaj (microcontent). Što je više ljudi na Mreži, što je online svet veći, to je veća i količina informacija u njemu. A da bi se u tom moru informacija izborio za svoj trenutak pažnje, 
sadržaj mora biti što kraći, što jasniji, sveden, sažet, u par rečenica (ako već ne može da stane u 140 karaktera ;)). Mora biti i što korisniji i što interesantniji, istovremeno.
Danas čovek ima taman toliko vremena da preleti preko sadržaja koji mu se nudi i zato traži – mikrosadržaj. Tvit, fotku, dvominutni video, Facebook ili LinkedIn status… Nešto što se brzo čita, odmah dopada i lako deli sa drugima. Traži kvalitetne info čestice u univerzumu informacija… 
Mikrokomentar
Tnx.
(što je mikroverzija od: “Hvala veliko, tvoj komentar je vrlo kratak i sažet, al’ sam ja lično ljubitelj malo dužih komentara, koji omogućavaju i razvoj diskusije, da ne kažem polemike, pa ako želiš, slobodno možeš da ostaviš i nešto širu verziju, neću ti zameriti. ;)”)
Ili kraće: mkrkmntr
Sve je to dobro, ali aman, mene ubi širina u izražavanju, kad krenem da piskaram, nikako da stanem. Zato se divim tvojim postovima, ja bih sve to na barem 3 puta više prostora :))
Čerčil je jednom rekao “I’m going to make a long speech because I’ve not had the time to prepare a short one.”
[…] This post was mentioned on Twitter by Predrag Milićević and Šnajderaj NS. Šnajderaj NS said: Mikrosadržaj – http://bit.ly/f8CkfQ (via @Pedya) […]
Koliko vidim, Internet prelazi iz faze “skladištenja sadržaja” u fazu “hajde da komuniciramo.”
Kratkoća u ovom drugom “poslu” je vrlina. Kada je reč o sadržaju, poželjna je (hteli mi to ili ne), ali to je i ogromna mana “mreže.”
Ne znam što to vidiš kao manu. Većina navedenih “mikrosadržaja” su nešto kao “naslovi” za šire informacije i sadrže u sebi linkove ka njima. Pa, ko voli i ima vremena…
Gubim banalnu “sposobnost” da čitam duge tekstove! Da sam mlad (doduše jesam, ali foliram) nikad ne bih pročitao mnoštvo knjiga koje su me “izgradile”.
Sve čitam na preskok, u fragmentima, potreban mi je napor ako hoću da potpuno “savladam” iole duži tekst. Mislim da će se ta osobina sasvim odomaćiti. To je ta mana!
To se slažem, ali koliko god da te Mreža “zatrpava” informacijama, ona ti daje i neke načine da ih filtriraš. S druge strane, taj “otpor” prema “savladavanju” dužih tekstova ne generiše Internet, već vreme u kome živimo. I vreme kojeg sve manje imamo.
odlicno… stvarno nemamo vremena. Fakticki tviter postaje alat koji nam sluzi da samo skrenemo paznju na nesto interesantno. Poceo sam sebe da sputavam u onome, sto sam nekada radio, da sa nekim beskonacno razmenjujem tvitove i diskutujem… ovim tvojim blogom to i pokazujes tj. ukazujes na pravac kako bi to trebalo da ubuduce radimo, a ne da zatrpamo TL u kom se posle sve i pogubi….
Ne znam da li i drugi imaju ponekad taj neki osećaj (kada se sudare sa nepreglednim okeanom mikrosadržaja) da je sve IRELEVANTNO I BEZVREDNO. Zašto čuvati i/ili skupljati, ili uopšte obraćati pažnju na muziku, fontove, templejte, paterne, softver, postove, tudje misli, ideje, znanje…
Kad svega toga ima TOLIKO MNOGO, a stalno ga zatrpava neko NOVO?
Pogotovo postaje besmisleno trošiti mnogo energije i/ili vremena na STVARANJE nečeg novog, kad je mnogo lakše samo šerovati ili tek prepakivati (prevoditi, prilagodjavati) nešto što već postoji. Tu ja vidim neki budući web.3.0 – nekako to mora da se reši, inače će se sve pretvoriti u lakrdiju.
To ti je samo negativna faza. Kad izađeš u plus, sve će ti izgledati sasvim drugačije i lepše…
Iliti u mikrofazonu: ─ → + = 
Slažem se sa Draganom da su mikrosadržaji koliko vrlina toliko i mana. Za nas koji smo već odrasli ljudi i manje više, mada se i mi vremenom navikavamo na kratke sadržaje, ali za mlade koji postaju mentalno naviknuti na kratke sadržaje i skakanje sa jednih na druge to može da se dugoročno pokaže kao priličan problem. Instant sadržaji su jedno kada se “kace” na već postojeće znanje i ustanovljen način razmišljanja. Instant sadržaji kao dominantan način komunikacije i razmišljanja je za mozak u razvoju opasan jer tako onda treniramo mozak da razmišlja i kako Dragan lepo reče stvara se otpor prema savladavanju dužih tekstova — a kako će onda deca odgojena u haiku kulturi savladjivati danas sutra obimnije sadržaje?
I jeste – umetnost je napisati nešto kratko. Ali je za mene još veća umetnost u današnje vreme napisati nešto jako dugo a pri tome održati pažnju čitalaca.
Tu se apsolutno slažem sa tobom – lična percepcija veličine/dužine sadržaja direktno zavisi od toga koliko je zanimljiv. Postoje npr. filmovi koji traju i po tri sata, pa ti žao kad se završe, a postoje i oni drugi.
Sramota me je da priznam, ali evo… ponekad preletim preko postova koji su dugački, pročitam samo prvi i poslednji pasus. Istina, ako me to zainteresuje, čitam iznova sve, lepo i pažljivo, ali tvoje postove redom čitam sve, cele
Nadam se, ne samo zbog dužine…
Oduvek su nas učili, kratko i jasno!
U 21.veku vreme postaje mnogo jasnije kao forma trajanja i konačno se shvata dragocenost istog!
p.s.”svratila” sa twittera do bloga…pozdrav
Dobrodošla! I svrati opet.