Ponedeljak. 25. april. Drugi dan Uskrsa. Ne radi niko ko ne mora. Lepo se to vidi i na Kalenić pijaci – šljašte prazne tezge na prolećnom suncu. Ja tražim mladi beli luk. Onako, ne mnogo tanak. I svež. Zazeleni se tu i tamo crni, al’ belog ni za lek. I negde u sedmom redu, stoji Romkinja srednjih godina za tezgom prepunom svog mogućeg zeleniša, a među zelenišem – kesa puna mladog belog luka. Lep lukac, malo deblji, baš kako treba. I cena je OK. Ali… ne volim od nakupaca, ako baš ne moram. Kad sam stig’o dovde, da prošetam još malo. Možda nađem kod seljaka, pa iz prve ruke…
I odmah pored spazih bakicu. Stoji iza svoje poluprazne tezge. Tu i tamo poneka povrćka, ali i nekoliko veza belog luka. Lep i ovaj. Cena ista. Pa čuj, problem rešen – nađoh i luk i prodavca kakvog sam tražio. Uzeh od nje dve veze luka, zadovoljan što sam posao obavio baš onako, po svom, i kretoh ka izlazu, kad čuh bakicin glas “E, Svetlana, daj još koju vezu belog…” 😕 I gospođa nakupac se saže i, iz one svoje velike kese, dohvati joj nekoliko veza.
Da li mi je nešto zasmetalo u svemu tome? Pa, uši. Vlastite. Koje su zalepršale na vetru. I koje sam morao da vežem u (poveću) mašnu da se ljudi na pijaci ne spopliću o njih. 😉
Ne znam kako bi vi ovo nazvali, ali meni liči na jednu vrlo pametno smišljenu i briljantno izvedenu marketinšku strategiju. Nema tu ni laži ni prevare, samo su dve mudre prodavačice iskoristile predrasude prosečnog beogradskog kupca i kreirale efikasan model prodaje: maloprodaja – tezga levo, magacin – tezga desno. Genijalno. 😀 Ne čini vam se?
Izgleda da smo pazarili kod iste bakice. Na moje pitanje odakle je paradajz :”Dete da te ne lazem, turski.”
Upravo si pretočio u priču moju pijačnu noćnu moru…
Simpatičan primjer 😀 Ipak, riječ je o sitnoj količini. Sad, ako to pretočimo na primjer tendera i “bratskih” firmi, moglo bi se za kraj postaviti isto pitanje kao na kraju posta 😀 Mislim da se mnogi u tom slučaju ne bi složili 😀
Ne bih na to tako gledao, nije to sindrom “treće ponude”. U toj varijanti je igra sa cenama, ko se ispod koga “podvuče”, da bi neko dobio posao. Ovde su cene iste, kvalitet je isti, samo se razlikuje percepcija ponude. Zato sam i rekao da “nema tu ni laži ni prevare”, jer niko mene nije obmanuo – obmanuo sam ja sam sebe, jer sam pretpostavio, umesto da sam proverio. Ko mi kriv… 😉
Sličan primjer je i sa prosjacima:
kada romkinja prosi većina smatra da ona to radi “profesionalno” odnosno od toga fino živi, a ne radi to zato što je u stvarnoj potrebi.
Međutim, kada lokalna bakica izađe i prosi, onda se smatra da je “toj jadnoj ženi stvarno potrebno da preživi taj dan”.
Ipak, bakica i romkinja na ulicu stižu istim kombijem.
Pijačari i prosjaci su davno shvatili da kupovina nije samo razmjena roba za novac.
To me podseti na onaj stari vic, kad sede dvojica i prose na trgu Bana Jelačića u Zagrebu. Jednom piše: “udelite, ja sam srpski veteran”, a drugome “udelite hrvatskom veteranu”. Neko i da po neki novčić ovom hrvatskom ali srpskom niko. U tom nailazi žena, daje novac hrvatskom, i komentariše okrenuvši se ka srpskom: “Sram vas bilo, ovdje ste došli prosit’! Zašto ne idete u Beograd tamo prositi?” Prođe malo, kad se okrenu “srpski” veteran ka “hrvatskom” i reče: “Čuj bolan Haso, ona će nas učit’ marketingu!” 😀
Baš tako! 🙂 🙂
naravoučenije: identično je kod maxovića.. samo ne znaš odakle je ubr’o luk :S
Već duži period promoćurni “marketari”, odnosno preprodavaca voća i povrća imaju “stategiju” iznajmljivanje “bakica” za rad za tezgom na pijaci. Upravo iz razloga koji si nam obrazložio na način, na koji mi svi razmišljamo.
Pomenutim “marketarima” nije bilo potrebno, skupo, istraživanja tržišta da bi saznali psihologiju kupca. Oni su, šetajući pijacom, pribegli jednostavnoj i besplatnoj metodi – ćuti i slušaj. Inače, preporučljiva svim branšama, tj. profesionalcima:)
Da li te ta “ćuti i slušaj” metoda podseća na nešto? 😉 Društvene mreže nisu izmislile ništa novo, samo su nove tehnologije iskorišćene da se preslika okruženje koje ljudi, kao društvena bića, inače vole. Ako prodavci i preprodavci na pijaci mogu da shvate i na pravi način iskoriste svoje okruženje, trebalo bi da su to isto u stanju i e-profesionalci. Nema tu neke velike mudrosti…
Vise bakicama nista ne verujem! 🙂
odlican tekst, inace…
Sjajno!
Tako ja uvek kad kupujem zelje na pijaci, razmišljam, što ne ode Angelina i ti da ubereš malo pored autoputa 🙂
Nisu ni bakice što su nekad bile. A ni pijaca, kad odem i vidim ogromne, sve jednake, plastične jabuke, kivi veličine omanje lubenice, jagode k’o iz Černobilja, ne mili mi se ni da kupim. Gde su one fine, flekave, crvljive jabuke? Da, to je pitanje za našu propalu poljoprivredu i ne za ovu temu…
Zakon ponude i potražnje – svi traže jarke boje i gabaritne oblike. Ko još jede “flekave, crvljive jabuke”? Osim, seljaka, naravno, i pridružene im familije, preko praznika. 😉
Zar nije baš kod tebe bio tekst o “doktoratu iz ekonomije” ili nešto slično sa Kalenića?
Mislim da nije. Kalenić sam do sad pomenuo samo u zaključku posta “Kad brend prži ribu” – “kad neko ko stanuje pored Kalenićeve pijace i svih pripadajućih ribarnica “skokne” do Konjarnika po ribu, onda je to za mene slučaj uspešnog brendiranja”… 😉
Šta rade piljari na ulici u rano jutro? Dogovaraju cenu za taj dan. 🙂
Nije genijalno. U pitanju je presjek našeg mentaliteta: sitne prevare i krupna sr*** u koje su nas iste dovele. Šta tu ima genijalno-prevarim te za koji dinar, da bi sutra i ti i ja bili sve siromašniji i sve nazadniji. Zbog takvih naših “briljantnih” trikova niko normalan u svijetu ne želi da posluje sa nama. Ostavili su nas same, da vježbamo “genijalnost” jedni na drugima. Na pijaci.
Neka odu ti “genijalci” negdje u svijet, pa neka prevare tamo nekoga.
Genijalan će biti onaj ko kupcu saopšti istinu. I ko se vremenom bude sve više trudio da ispuni potrebe i želje kupca. To je prodavac koga ja želim 😉
Thja, bilo bi dosadno da svi isto mislimo. 😉 Ali ti grešiš u osnovnoj postavci – mene niko nije prevario “za koji dinar”, ja sam u tekstu eksplicitno napisao “Cena ista”. Dakle, isti kvalitet, ista cena. Prevario sam sam sebe, jer sam imao pogrešnu percepciju bakice kao prodavca koji prodaje nešto “iz svoje bašte”. Ona to nikad nije rekla, nigde nije napisala. Ja sam to pretpostavio. Torbica je lepo pitao i dobio iskren odgovor. 😉 Dakle, niko mene nije prevario, njih dve su samo (malo) istražile svoje tržište i potrudile se da “ispune potrebe i želje kupca”. 😉
Razumem ja tvoj gnev, ali ne treba brkati bel luk i salatu sa stanjem u privredi i nedostatkom želje stranih investitora da zađu u ove krajeve. To su babe i žabe. A genijalno mi je to što prodavci na pijaci rade ono što mnoge kompanije sa sve svojim sektorima i službama marketinga ne rade kako treba – ne istražuju svoje tržište i ne ponašaju se u skladu sa “potrebama i željama kupaca.” To je poenta moje priče.
Ovo se stručno zove brand portfolio management 🙂
Odličan primjer. Mislim da se uopšte ne radi ni o kakvoj prevari, jer niko nije ni rekao da je bakica sama uzgajala taj luk. To je samo percepcija. Možda tako neko zaobilazi rome pa kaže “neću kod njih” a onda kupi kod bakice, a možda u osnovi nikako nije ni htio da kupi određenu robu.
Mislim da ovih dobrih marketinških primjera ima više na ulici i da ove bakice i romkinje poznaju marketing bolje nego top manageri najvećih kompanija u regionu.
Razlog je jednostavan, one na pijaci žive sa svojim kupcima, a ovi nazovi manageri svoje kupce samo ponekad vide kroz zatamnjena stakla mercedesa.
Svaka čast i nadam se da će biti još zanimljivih postova!
Одличан текст, још бољи пример правог познавања природе и жеља купаца. Искрено, нисам очекивао овакав расплет, али ми није ни јасна перцепција од самог почетка. Мислим да и моја баба реагује слично (имала је слично искуство са бојама за јаја, и кладим се да није једина), али мени обично не смета ко ми продаје нешто, ако је то нешто баш оно што тражим. Добра ствар је што овде нико није на губитку, за разлику од појединих случајевима са неким другим трговцима 🙂