Plamen je dugo, dugo snažan. I uspravan.
Ponekad zatreperi, nekad i povije, pa se opet uspravi. I sveća nastavi da gori.
A onda, pred sam kraj, kad sveće skoro da više i nema, plamen počinje da drhti, kao da se otima… kao da ga nešto odvlači, a on se ne da… kao da se poslednjom snagom hvata za tu, skoro već nepostojeću sveću… kao da ne želi da se odvoji od nje… Da li ste primetili?
I onda se plamen pretvori u dim. I nestane. I sveća se ugasi.
…a onda, trenutak pre nego što se sveća ugasi – poslednji foton krene na svoj put bez kraja. Za nekoliko sekundi odbije se nekoliko puta o zidove prostorije, izleti kroz poluspuštene roletne, i proleti pored Meseca. U sledećih par minuta napusti Sunčev sistem, i sjuri se u beskrajnu dubinu kosmosa.
Nešto kasnije rikošetiraće kraj neke crne rupe, proleteće skoro kroz jednu zvezdu, sabraće se sa praskom jedne super-nove, i nastaviće tako da putuje kroz najlepše galaksije, kosmičke oblake, i magline…
Zauvek.
Da, imaš pravo. Lepše je razmišljati na taj način. Ne nestaje, već odlazi negde daleko da zauvek putuje kroz “najlepše galaksije, kosmičke oblake, i magline…” Oslobođen.
Hvala, prijatelju.
…i ostanu oni koji isprate trag svetlosti i nastave da pričaju o njemu kako ne bi bio zaboravljen
Prmećeno. Primetim uvek kad se neko “odvaja”, kad postane sena, kad “dođe po njega” nigdina i beskonačnost.
Žao mi je što smo ograničeni biološkim trajanjem, trebalo je evoluirati brže, jače, RANIJE.
… plamen uvek treba posmatrati u svežnju sveća, plamen se prenosi sa sveće na sveću, na tom putu gori jače, lepše, svetlije. Sveća ima svoj ciklus ali plamen traje u srcima čak i večno.
Plamen je taj koji jednoj sveći život produžava i daje joj kvalitet koji traje kroz druge sveće.