Kafić običan. Beogradski. Sedim sa društvom u delu za nepušače, ali dim je čudna stvar – ne zna gde je gazda od kafića povukao crtu, pa dokle sme da se širi. Tako svoju dozu nikotina unosimo i mi ovde. Solidarno. Ali šta da se radi, zbog dobrog društva se trpe i gore stvari. 😎
Elem, sedimo tako, svako sa svojim pićem ispred sebe i konzumiramo svoju dnevnu dozu tračeraja. Naravno, kao i u svakom „šarenom“ društvu, svako druženje shvata na svoj način. Žile obožava citate, ima ih za svaku priliku i nepriliku. Kata nas ubi s receptima. Svaki joj je dobar, ali brate, osim nje niko ne 
zna ni jaje da skuva, al’ ajde, volimo je takvu kakva je. Bori je glavni gušt da čita novine kad je s nama. Ajd’ što ih čita, al’ ako svaki naslov ne pročita naglas, k’o da nije ni čitao. A ako ih i ne prokomentariše, mislili bismo da mu nije dobro. Ili da se nešto naljutio na nas… 😉
I usred te prijatne i blago zadimljene atmosfere, otvaraju se naglo vrata i u kafić upada jedan nama potpuno nepoznat lik. I onako, s vrata – počinje da deklamuje. Zadržao se kratko, ispričao šta je imao i, kako je došao, tako je i otišao. I više ga nismo videli. Bar ne kad sam ja svraćao u kafić. I dan danas ne znam o čemu je pričao. Mislim da je nešto hvalio, ali ne znam šta. Nisam obratio pažnju.
Da mi je Žile, između dva citata, ishvalio neku motornu testeru, ja bih ga pažljivo saslušao, mada pojma nemam šta bih sa tom testerom. Da je Kata elaborirala neku đuvečaru u kojoj ona čuda pravi, i nju bih, naravno, saslušao, jer žena zaista zna o čemu priča. I zanimljivo to radi. Čak i Borine naslove ispratim s vremena na vreme, jer su njegovi komentari ponekad zaista genijalni, pa da je, u svom stilu, prokomentarisao upotrebu grtalice na nadmorskim visinama preko 3.200 metara, i na to bih, verovatno, obratio pažnju. Ali ovako upasti, s neba pa u rebra… Mislim, stvarno… 😕
To vam je kao… kao kad neko napravi kampanju na društvenim mrežama. Dođe, ispriča šta ima i ode. Nit ga ima pre toga, nit ga ko vidi posle toga… Pa ne radi se to tako, prijatelju. Za sve postoji i mesto i vreme. I način.
Možda čovek brzo hoda? Ko zna koliko je kafića obišao? Možda ga plaćaju po “nastupu”? Ili na sat?
A šta ga onda briga da li si ti nešto čuo, ili razumeo…
Dobra poenta. 😉 Pitanje je šta je cilj i, prema tome, kako se meri uspeh. Da li je cilj interakcija, ili broj “lajkova”, ili broj pratilaca (od kojih 93% ne razume jezik na kom komuniciraš
), ili…
Sve mi se čini da i tebi sledi dijagnoza slična mojoj: meni su pre neki dan uspešno otkrili da je moj problem u tome što previše čitam ono što ljudi pišu, i da se zbog toga mnogo nerviram. A kod tebe je izgleda slučaj da previše slušaš.
Ma jok, i ja previše čitam. Pitaj moju ženu, ona će ti potvrditi da jako slabo slušam… 😉 Al’ zbog toga se ona nervira.
Šalu na stranu, ovo su neke pojave koje ne možeš da promašiš ako si na društvenim mrežama. Jednostavno naleću na tebe. A ja onda dobijem potrebu da nešto i sam kažem na tu temu…
U kafić su uletali i iz njega izletali i prilično poznati likovi, oni sa televizije. Pred izbore…
A zamisli da taj s televizije uđe u kafić nešto ranije, pa otpeva ili ispriča nešto, k’o na televiziji, pa svi pogledaju u njega, pa krenu i oni da pevaju ili pričaju sa sve njim, pa krenu da se druže, pa… I onda, kad se vide po sedmi put, on im iznese neko svoje mišljenje, al’ onako drugarski, pa oni s njim to prodiskutuju, pa se neki slože, a neki naljute, pa krene polemika, pa… I da ih sutra pitaš, znali bi tačno da ti kažu o čemu je bila reč, o čemu su diskutovali sa svojim drugarom.
Ti s tog televizora su dušu dali za druženje, al’ oni bi odmah da promovišu. Ne ide to tako. Nije to televizija, to je kafić. 😉
Слична ситуација се дешава у филијалама или експозитурама банака.Седи на шалтеру ,обично млада девојка која онако намонтирана ваљда мисле да је то сасвим довољно, незаинтресовано нешто петља по свом мобилном апарату и испред ње стоји натпис “шалтер тренутно не ради” Ред се отегао до врата и странке упућују нервозне и бесне погледе на “шалтерушу” која никако да скрене поглед са мобилног и види колико људи чека у реду на једном једином шалтеру ! На моје негодовање да није у реду да колегиница скоро спава на шалтеру док се ред повећава из минута у минут, стиже одговор усплахирене и слуђене шалтерске службенице која једина ради са странкама. “Колегиница не ради са странкама.ОНА ЈЕ ПРОМОТЕРКА ЗА ГРИН КАРД !” ??! Ви сте у том кафићу имали срећу да је ПРОМОТЕР МАКАР ИСПРИЧАО НЕШТО! Овде је ” промеотерка ” скоро спавала на шалтеру и потпуно незаинтересовано буљила у свој мобилни телефон. Фирме које на овакав начин схватају маркетинг промовисање , немају појма о животу тј кадрови који има воде маркетинг су очигледно бивши власници биртија који мисле да је тајна успешности посла и врх врхова маркетинга “ПЕВАЉКА СА ШТО КРАЋОМ СУКЊОМ” ! КАТАСТРОФА! Не чудим се уопште што нам је привреда ту где јесте и што фирме масовно банкротирају.Маркетинг у тржишној економији је БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ .А то изгледа најтеже схватају ” БИЗМИСМЕНИ” у Србији којих је и процентуално највише.